Izvor: static.guim.co.uk

Počelo je sasvim bezazleno. Prvo sam počeo razmišljati na tulumima kako bih se opustio. No ubrzo je jedna misao počela voditi drugoj, i uskoro sam postao nešto više od pukog društvenog mislioca.

Uskoro bih razmišljao i kad sam bio sam. “To radim samo da se opustim”, govorio sam sam sebi. No razmišljanje mi je ubrzo postajalo sve važnije, i nije prošlo dugo prije negoli sam počeo razmišljati po cijele dane.

Počeo sam razmišljati na poslu. Znao sam da se razmišljanje i posao ne bi smjeli miješati ali nisam si mogao pomoći.

Potom sam za vrijeme ručka počeo izbjegavati frendove kako bih čitao Thoreaua i Kafku. Vratio bih se u ured omamljen i zbunjen, pitajući se “Što mi to točno radimo ovdje?”

Ni kod kuće stvari nisu izgledale bolje. Jedne večeri ugasio sam TV i počeo ispitivati svoju ženu o smislu života. Tu je noć provela kod svoje majke. Uskoro sam stekao reputaciju teškog mislioca. Jednog me dana šef pozvao na razgovor. Rekao je “drag si mi momak i teško mi je to ti reći, ali mislim da tvoje razmišljanje postaje pravi problem”. Ako ne prestaneš razmišljati na poslu, morat ćeš pronaći drugi.” To mi je dalo dosta dodatnog materijala za razmišljanje.

Tog sam dana nakon razgovora sa šefom ranije došao kući. “Dušo”, priznao sam, “razmišljao sam…”

Izvor: jesstheex @ flickr

“Znam da si razmišljao” , prasnula je ona “i želim razvod!”

“Ali dušo, pa sigurno nije tako loše!”

“Loše je”, rekla je grizući donju usnu. “Provodiš toliko vremena razmišljajući kao da si neki profesor na fakultetu, a profesori na fakultetima ne zarađuju novac, pa ako tako nastaviš uskoro više nećemo imati novaca!”

“Imaš rupu u logici”, rekao sam iznervirano, a ona je počela plakati. Prekipilo mi je. “Idem u knjižnicu”, promrmljao sam dok sam odlučno izlazio.

Uputio sam se prema knjižnici, raspoložen za malo Nietzschea, slušajući edukativne emisije na radiju. Parkirao sam i potrčao prema velikim staklenim vratima…koja se nisu otvorila. Knjižnica je bila zatvorena.

Do današnjeg dana vjerujem da je Viša Sila pazila na mene tu noć.

Dok sam klizio po tom bezosjećajnom staklu padajući na pod, cvileći za Zarathustrom, za oko mi je zapeo poster. “Uništava li previše razmišljanja i vaš život?”, pisalo je na njemu. Vjerojatno vam je poznata ta rečenica. Ona se obično nalazi na programima Anonimnih Mislioca.

To je ono što sam ja danas: oporavljeni mislioc. Nikad ne propuštam sastanke Anonimnih mislioca. Na svakom sastanku gledam neki ne-edukativni video. Tada dijelimo iskustva o tome kako smo uspjeli izbjeći razmišljanje od zadnjeg sastanka.

Još uvijek imam svoj posao, a i stvari kod kuće su se popravile. Život je nekako postao…lakši, čim sam prestao razmišljati.

Razmislite o tome. To bi se moglo dogoditi i VAMA!